СТЕВАН ДИВЈАКОВИЋ, фото: Бранислав Лучић

На сцени „Јован Ђорђевић“ Српског народног позоришта у суботу ће бити праизведена, истина у концертној верзији, опера „Владимир и Косара“ Стевана Дивјаковића.

Једном од најплоднијих новосадских композитора ово је прво оперско дело, али су његови балети „Altum Silentium“, „Предсмртна љубавна песма“ („Поема о љубави“) већ извођени на сцени СНП-а, а писао је и музику за низ драмских представа нашег најстаријег професионалног театра: „Мурлин Мурло“, „Мера за меру“, „Ревизор“, „Мрешћење шарана“, „Поп Ћира и поп Спира“, „Грета, страница 89″… Дивјаковић је, иначе, аутор и либрета опере, који је наслоњен на истоимене драме Лазара Лазаревића и Петра Прерадовића, као и трагедије „Владислав“ Јована Стерије Поповића.

– Као што је потакла многе драмске писце, тако је легенда о дукљанском кнезу, потоњем Светом Јовану Владимиру, и његовој верној Косари, инспирисала и мене да напишем музику за оперу. Њихова љубав, Владимирово жртвовање да би заштитио свој вољени народ, те самољубље наследника бугарског престола Владислава, који у жудњи за влашћу не препознаје у шта се то претворио… чинили су темељ и за приређивање либрета, али с једном новом драматургијом – каже Стеван Дивјаковић за „Дневник“.

 У којој мери музика у „Владимиру и Косари” кореспондира са досадашњим Вашим опусом, или ова опера представља одређену промену правца у односу на, рецимо, „Altum Silentium” или „Предсмртну љубавну песму”?

– Музика у „Владимиру и Косари“ писана је у класичној оперској форми, јасном структуром, мелодијом и оркестрацијом, који су препознатљиви у мом раду. У свом стваралаштву никада нисам размишљао и калкулисао о томе да ли је моја музика тонална или атонална, већ сам се држао својих емоција, осећања и потребе да у једном даху кроз музику изнесем све уметничке вредности које поседујем. Моја дела су обележје мог размишљања, моје естетике, а не као циљна потреба за савременим изразом. У изградњи форме, хармоније, баш као и мелодије, често користим богатство стилизованог фолклора са ових простора, које сам проучавао и које носим у себи, као што су и многи европски композитори били инспирисани мелосом Балкана.

У младости сам користио и био опчињен савременим изразима музике 20. века напуштајући традицију и тоналитет. Користио сам при томе сва савремена средства у оркестрацији и примени додекафоније, атоналности, где су дисонантна сазвучја била основа у компоновању нових дела. Илустрације ради, мој други гудачки квартет „Lamento per Salvador Allende“ био је седамдесетих година на репертоару Загребачког гудачког квартета и изводили су га на многим сценама како код нас тако и у Европи. Иако је писан више графичким линијама, круговима, пирамидама, односно модерним записом, а не класичним нотним системом, имао је велики успех, као и композиција „Forte piano“ за два кларинета и клавир, с којом сам представљао југословенску музичку културу у Холандији и где је од стране стручне критике проглашена за нови израз.

Но, за мене данас то су дела писана у младости, где нисам поштовао ни форму ни мелодију, све у жељи да будем нов, савремен, као архитекта који гради облакодер без статике и темеља. Прекретницу сам, могло би се рећи, направио када сам 1984. написао „Свечану увертиру“, поштујући традицију, емоцију и своје знање и вештину у оркестрацији, при томе напуштајући тоналитет само ако је то неопходно за изградњу мелодије, атмосфере, а не из потребе да будем „модеран“.


Својевремено сте изјавили да „Парижане ми не треба да упознајемо са ’Кармен’ и ’Лабудовим језером’, већ са врхунским делима из наше баштине, попут Бручијевог ’Гилгамеша’ или Штаткићевог ’Ориона’”. Међутим, дела овдашњих композитора јако тешко проналазе пут до домаћих оперских и балетских сцена, а тек о новим поруyбинама нема ни говора?

– Да, чињеница је да смо склони да у представљању наше културе у Лондону изводимо Шекспира, а не Нушића или Ковачевића, да у Бољшем театру одиграмо „Лабудово језеро“, а не Штаткићевог “Ориона“ или Мулићевог „Вечитог младожењу“. Имамо ми врхунске и писце, и композиторе, и сликаре, имамо велике ствараоце, али их не поштујемо у оној мери у којој они својим уметничким вредностима заслужују.

У театрима се често могу чути и коментари типа „публика не воли нарочито те наше савремене ауторе“. Има ли ту негде и кривице самих композитора?

– Што се тиче савремене музике у театрима, а то су најчешће опера и балет, морам да цитирам нашу композиторку, академика Исидору Жебељан, која је недавно на питање „…која је Вама омиљена опера, цените ли класични репертоар?“ отворено одговорила: „Класичне опере су ми још увек много драже од многих модерних , које често делују лажно, извештачено, и неретко су искључиво концентрисане на избегавање мелодије, ритма, хармоније, тоналности, нарације, јасне приче итд. уместо да буду посвећене стварању доживљаја…“ У потпуности се слажем са Исидором Жебељан, чије стваралаштво изузетно ценим. Уосталом, за мене не постоје савремена и класична музика већ само музика која има уметничке вредности, музика која надахњује, подстиче и оплемењује слушаоца, музика коју ћемо слушати како данас тако и у будућности. И она друга…

Другачији доживљај

Колико, из ауторског угла гледано, опера губи концертним извођењем, а колико опет у таквим околностима више до изражаја долази сам нотни материјал?

– У потпуности сте у праву када кажете да концертним извођењем опере музику доживљавамо на сасвим други начин. Јер, тада је у првом плану музика, за разлику од сценског извођења када је и сама радња на сцени веома важна у подржавању те музике. Што значи да све има своје предности и мане.

Младим композиторима је данас готово немогуће стићи до иоле озбиљнијег ансамбла који би на концертном подијуму извео њихове партитуре, па им оне годинама чаме у фиоци. За кога онда школујемо ту талентовану децу?

– Некада је младих композитора било много мање него данас. Бићу слободан да кажем, у првим годинама после оснивања Академије уметности у Новом Саду и отварања одсека композиције, наметнула су се три млада композитора: Мирослав Штаткић са београдске академије, те Зоран Мулић и моја маленкост са АУНС. Али, и тада је било тешко изборити се за то да вам партитура „заживи“. Ипак, захваљујући уметничким вредностима, па и афирмацији која је уследила, поједина наша дела су извођена. Но, морам да укажем и на неке „спољне“ факторе. Рецимо, барем две деценије уназад покрајински секретар за културу није био уметник.

И тек од како је лане на ту позицију дошао композитор Мирослав Штаткић, захваљујући његовим ауторитету спроводи се другачија културна политика у АПВ, па се, рецимо, на сваком концерту Војвођанског симфонијског оркестра изводи бар једно дело савременог композитора из наше средине. Исти је принцип примењен и на концертима камерног оркестра из Зрењанина. Тако је за релативно кратко време публика била у прилици да чује минимум десетак композиција овдашњих аутора, што је велики помак у афирмацији домаћег стваралаштва. То је прави подстицај и тако се води културна политика.

Мирослав Стајић